Leksington avenija. Kasnim. Ponovo. Ubi me procena, koliko mi treba od 29. do 48. ulice. Izlazim uvek u 20 do devet. Da uhvatim bus kod Interkontinentala. Za stadion. Realno za 20 minuta mogu da stignem samo da letim. Džaba. Uvek iz stana izlazim u isto vreme. I uvek pogrešim.

povezane vesti

Njujork iz drugog ugla: Noć u muzeju

US Open

27. avg 2024 6

US Open

27. avg 2024 6

Njujork iz drugog ugla: Baletan iz podzemne

US Open

26. avg 2024 4

US Open

26. avg 2024 4

Njujork iz drugog ugla – Sviraj to opet, Rej

US Open

7. sep 2023 9

US Open

7. sep 2023 9

Jurim. Japanke su se zapalile. Samo čekam da se trakica pokida. Da bos zatabanam ulicama Menhetna. Okolinu i ne gledam. Sve znam napamet. Jevrejski univerzitet na 34. ulici. Sledi bar „Kod Tomija“, pa prodavnica koju drže Indijci. Samo mi je u glavi da uhvatim beli talas za pešake. U Njujorku je čika za pešake bele boje.

Počeo je već da trepti semafor između 35. i 36. Imam nekih 15 metara. Stići ili ne. Potrčao sam. Prestalo je da trepti. Crvena ruka je pokazala stop. Nema povratka. Bio sam u naletu. Zagazio sam na ulicu. Ne gledajući desno.

Samo se čula škripa. Pa sirena. Dugo. Na par koraka od mene stao je džip. Mercedesov. Registracija „BG PUSIMI“. Sa sve srpskim grbom. Lik je vikao kroz otvoren prozor. Sa podignutim rukama.

– Mrš, u p…. materinu – bilo je na reportoaru.

Pogledao sam u njega. I podigao ruku. U znak izvinjena.  Samo je besno odmahnuo. Ispred se već stvorila gužva. Džip je lagano krenuo napred.

Nemoguće. „BG PUSIMI“ u sred Njujorka. Možda mi se učinilo. U stresu. Nije mi đavo dao mira. Krenuo sam za džipom. Stigao sam ga posle nekoliko koraka. Nije bilo teško. Kola su milela. Negde je začepilo. Prišao sam napred. Stvarno. „BG PUSIMI“. I grb. Lik je otvorio prozor.

– Šta ti gledaš? Jel imaš neki problem? Bolje da naučiš ulicu da prelaziš – govori je. Nimalo ljubaznim tonom. Na engleskom.

Proćelav. Sa bradicom. Naočare malo spustio. Naš. Nema greške. Po temperamentu.

– Šta je sa registracijom? Da li je ovo realno? – pitao sam na srpskom. I počeo da se smejem

Pogledao me. Momentalno je spustio gard. Na licu se pojavio osmeh.

– Idi bre čoveče. Zamalo da te provozam na haubi. Sreća pa su dobre kočnice. Šta ćeš ti ovde?

– Radim. Šta je sa registracijom? – ponovio sam.

– Došlo mi. Stara, dobra srpska poruka.

Došlo mu. Iza su se čule sirene. Otčepilo. Lik se okrenuo.

– Šta svirate, koju p…. materinu – dobacio im je na srpskom i pokrenuo mašinu – Srećno. I pazi kad prelaziš ulicu.

Mahnuo je. Polako se udaljavo. Pozadi američka tablica. Garden stejt. Nju Džersi. Na zadnjem zatamnjenom staklu dvoglavi orao. Da se zna.

Krenuo sam i ja. Posle par koraka bio sam na semaforu, gde se desio incident. Na bus u devet sam već zakasnio. Čekao sam belog čiku da se pojavi. Da ne rizikujem „vožnju na haubi“. Jer nisu sve kočnice tako dobre. Ko na Mercesdesovom džipu. Sa registracijom „BG PUSIMI“.