Njujork iz drugog ugla: Noć u muzeju

US Open 27. avg 202416:38 6 komentara
AP Photo/Pamela Smith/via Guliver

Metropolitan muzej umetnosti. Čuveni „Met“. Na Petoj aveniji. Najveći u Americi. I najposećeniji. Ogromna zgrada. Napravljena 1870. godine. Osvetljena po noći. Deluje impresivno.

povezane vesti

Stojim ispred. Sparno je. Vlaga ozbiljna. Kakva samo u Njujorku zna da bude.

– Radi celu noć – piše.

Krenuo sam prema ulazu. Da iskoristim priliku.

– Dobro veče, gospodine. Večeras imamo predstavljanje kolekcije venčanice. Trajaće celu noć. Ostale prostorije biće zatvorene u 22 časa. Karta je 33 dolara – izdeklamovala je devojčica na ulazu. Nije imala više od 25 godina.

– Ja sam novinar. Rekli su mi da sa akreditacijom mogu besplatno da uđem – rekoh. Da probam. Ništa me ne košta. Ne padaju 33 sa neba.

– Sačekajte trenutak – izgubila se.

Stajao sam na vratima. Pojavila se devojka u društvu sedog crnca sa naočarima.

– Mogu li da vidim vašu akreditaciju – upitao je.

Pokazao sam mu. Nije izgleda ni on bio siguran šta treba da radi.

– Izvolite unutra. Uživajte – rekao je konačno.

Ušao sam u ogroman hol. Čula se muzika. Vivaldi. Četiri godišnja doba. Proleće. Pogledao sam na gore. Na balkonu su briljirale četiri dame na violinama. Čaroban zvuk.

Sat je pokazivao 21.40. Nisam imao mnogo vremena. Venčanice me nisu zanimale. Prišao sam stolu, gde su stajale mape. Otvorio sam jednu. Sa leve strane u dnu se išlo u deo gde su eksponati Grčke i rimske umetnosti. Pored Azija, Okeanija i Amerika. Skroz na vrhu Moderna umetnost. Krenuo sam kroz hodnik. Prošao kroz deo gde su bile evropske skulpture. I stigao do modernog bloka. Muzika se nije čula. Tišina. Nikoga nema. Samo čuvar.

– Uskoro zatvaramo – pokazao je.

Klimnuo sam glavom. Krenuo sam kroz galerije. Išle su od broja 900 pa naviše. Ređale su slike Dege, Van Goga, Virta, Rembranta. Za neke sam čuo prvi put. Minuti su curili. Ne znam ni ja do koje sam stigao.

Ispred jedne slike stajao je stariji gospodin. Pantalone, sako, bela košulja. Lice ozbiljno. Kosa uredno sređena. Naočare blago spuštene. Profesor iz priče. Knjiški primer.

Nije se pomerao. Lagano sam prišao.

„Gertrude Štajn“ – Pablo Pikaso. Pisalo je ispod.

– Da li vidite senu oko njenih usana, mladi čoveče. Kakva je to majstorija – upitao je tihim glasom.

Nisam znao da li meni govori. Pogledao je u mom pravcu. Odmerio me od glave do pete. Onako jadnog i bednog u bermudama i majici.

– Nisam neki ekspert za slikarstvo – kratko sam rekao.

Ekspert. Veze nisam imao sa bilo kojim vidom slikarstva. Čiča Glišu bih pokvario.

– Voleo je tu ženu. Pomogla mu je u životu. Zato je i napravio takvu sliku – nastavio je kao da priča samom sebi. A glas hipnotiše. Moraš da ga slušaš.

– Pikaso je bio sa mnogo žena. I često nije bio dobar prema njima. Bio je i komunista. Jeste li znali to, mladi čoveče?

Odmahnuo sam glavom. Bilo me malo sramota.

– Ali pre svega je bio veliki umetnik. To potire sve njegove mane. Po tome ga svi pamte – podigao je naočare. Gledao me u oči –  Učite, učite. Samo je u znanju moć, mladi čoveče. To niko nikada ne može da vam oduzme. Verujte mi.

Fraza. Otrcana. Čuo sam je milion puta. Ali iz njegovih usta. Niti je zvučala kao fraza. Niti je bila otrcana.

– Zatvaramo. Molim vas, izađite – čuo se glas čuvara.

– Imate oči koje razumeju, mladi čoveče. Uživajte u ostatku večeri – nasmejao se prvi put.

– Laku noć. Hvala – rekoh.

To hvala je spontano izašlo. Mada one „oči koje razumeju“ mi nisu bile najjasnije. „Profesor“ se ponovo okrenuo „Getrudi“. Da se još malo divi. Čekao je novo upozorenje čuvara.

Krenuo sam. U holu sam se popeo uz stepenice. Do restorana na balkonu. Seo sam. Gertruda, Pikaso, profesor. Slike u muzeju, zamenile su slike u glavi. Dame na violinima su nastavile da briljiraju. Vivaldi i dalje. Zvuk Jeseni odjekivao je Metropoliten muzejom.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (6)

Najčitanije vesti

Najnovije vesti