Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
ABA liga
Euroleague
Srbija KLS
NBA
Eurocup
ACB
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Podne u Central parku. Temperatura blizu 26. Vlaga hiljadu posto. Tako tipična za Njujork. Sedim u hladu.
povezane vesti
Na nekih desetak metara od mene retka pojava u Americi. Mladić žonglira fudbalsku loptu. Go do pojasa. Plavušan. Oko glave zavezana traka. Dobro je udara, ali samo desnom. Čini se može do sutra. Gledam u njega, pa malo u svoje patike. Oprema neprikladna, ali vuče me lopta. Samo želja da me mine. Već sam na nogama.
Prišao sam bos.
– Jel mogu da probam? – upitao sam plavušana.
– Naravno – reče i gurnu mi loptu.
Podigao sam je. Desna, leva, desna, leva. Pa onda unutrašnja desna, jednom, dvaput, triput. Visoko u vazduh. Prijem na grudi. Spuštanje na desnu. Pa na zemlju. Kakav osećaj. Kao da sam se opet rodio. Fudbal. Magična igra.
– Kao Batistuta – nasmejao sam se.
– Oho Batistuta. Ti si iz Argentine? – upita me plavušan.
– Ne, iz Srbije.
Lice Amerikanca se odjednom razvuklo u široki osmeh.
– Ma, daj čoveče. Zezaš me. Pa ja sam igrao fudbal u Srbiji. U Užicu. Bila je to 2012. godina.
– U Slobodi? – upitah u čudu.
– Da. U Slobodi. Otišao sam tamo preko jednog Ivice. Došao je davno iz Srbije u Čikago. Prijatelj mog oca – priča plavušan.
– Kako ti je ime?
– Skot Volner.
– Trener ti je sigurno bio Stamenković
– Čoveče, kako znaš – bio je zadivljen Skot – Imao je nadimak, nešto kao Piskava, Piskavak – mučio se – Teško mi je da izgovorim.
– Piskavac, Piskavac – pomogao sam mu.
– Tačno. Viče često, ali je odličan trener.
– Sa kim si se družio?
– Bilo je tu nekoliko Brazilaca i igrača iz Afrike. Naravno i sa domaćim igračima. Svi su me lepo primili.
– A devojke. Jesi li našao neku Užičanku? – nastavio sam da ispitujem.
– Nisam, nažalost. Prelepe su. Samo što slabo govore engleski. Moj šarm nije došao do izražaja – smejao se – Nije to ni važno. Bilo mi je divno u Užicu.
– Zašto si otišao? – radio je i dalje dosadni novinar u meni.
– Nisam mnogo igrao. Vratio sam se u Čikago. Onda sam na treningu pre godinu dana doživeo tešku povredu. Pokidao sam ligamente leve noge. Nikada se nisam oporavio. Karijera je završena. Sa 26 godina – konstatovao je.
Sada sam shvatio zašto žonglira samo desnom.
– Šta sada radiš u Njujorku? – upitao sam.
– Svašta. Predajem matematiku u jednom školi. Imam i školu fudbala. Menadžer sam muzičkog benda. Sve bih to menjao, za fudbalsku karijeru. Ali, nije išlo i to je to. Život ide dalje.
Sjajan momak. Pun optimizma. Užičanina Skota povreda je samo ojačala. Podigao je loptu i dobacio mi. Nije pala dobra dva minuta. Vezli smo Užičko kolo.
Nažalost morao sam da krenem. Da tenis ne trpi zbog fudbala.
– Drago mi je što smo se upoznali, Skote. Želim ti svu sreću – rekao sam mu.
– I meni. Batistuta… – smejao se – Pozdravi mi Srbiju. Užice, posebno.
Krenuli smo. Skot je podigao loptu. Nastavio je da žonglira. Užička škola fudbala. U sred Njujorka.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare