“Pa, upravo je ovde, brate, ti mene zezaš?!”, reći će mi crnac sa dredovima, dok koči baja. Dostavlja hranu u pola dva ujutru, ali ima snage za osmeh od uha do uha.

“Nije, nego – ovo”, pokazujem mu na naočare. Četiri i po na desno, 3,75 na levo.

“You fool”, smeje se, odmahuje rukom dobronamerno i nastavlja ka adresi.

Gužvu Flašinga i kakofoniju hiljada ljudi koji su se vraćali sa US opena zamenili su tišina i mrak Kvinsa. Kako i ne bi, vozim se već sat. U Njujorku nikad ne znaš kad ćeš stići kući, ali znaš da hoćeš.

Stidljivo su obeležene te autobuske stanice, pa još po mraku. Ulazim. Ja i još jedan sa vojničkom torbom, vidi se da je završio posao i da samo čeka da se dogega kući. Izlazi i on, vozač ne konstatuje stanice osim ako mu ne uletiš klizeći u kabinu. Nekako mi je stao.

“Hej, Q56 ti je iza jedan blok”, kao da mi čita misli umorni brka dok obrće novi krug oko Kvinsa.

Dvojica latinosa čekaju neki drugi bus, dok se iz obližnjeg bara čuje španska muzika. Na dvesta metara odatle grupisane devojke koje zajedničkim držanjem podsećaju na moje komšinice lakog morala od pre koju godinu, samo u drugom delu Kvinsa. Samo čekam da viknu: “Hola, papi!”

Odjednom trešti rep, ova stanica nije baš jedan blok iza, a brat sa basketarom utišava muziku, koči bajs i kaže: “Bro, ovde iza ugla”. Živ bio, majstore.

Oko dvojke dolazim na stanicu, sledeći noćni je za dvadesetak. Postariji čovek sa naočarima sedi na stanici i smeje se gledajući klipove na telefonu. Bus dolazi za deset. Približavam se da uđem, ali sa vozačkog mesta mi maše veštački nokat: “No, honey, we leave in ten”.

Silazim izubijan, predugo već držim maksimalnu koncentraciju. Neko dvoje se napušavaju na srpskom u daljini. Ukus doma u Ridžvudu.

Volim ga, ali ni u jednom gradu tuš ne prija kao u Velikoj Jabuci. Laku noć, NYC.

Bonus video: