Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
ABA liga
Euroleague
Srbija KLS
NBA
Eurocup
ACB
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
US Open
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
„Ako je za naše, onda ćemo sa zadovoljstvom da pričamo“, kaže nam Dženita Mladenović Helić, majka Kristine Mladenović, na US openu.
Ozmo u Velikoj Jabuci
Proredilo se, ostali su još samo takmičari koji su stigli do same završnice, pa je lakše i uočiti neke ljude, poput roditelja Kristine Mladenović.
U paru sa Džang Suai, Francuskinja srpskog porekla plasirala se u polufinale u dublu. U konkurenciji parova, Mladenovićeva je osvojila šest grend slemova i bila prva na svetu, dok je u singlu svojevremeno bila deseta, uzela jednu titulu i igrala dva grend slem četvrtfinala.
„Nije još na kraju karijere da bismo je ocenjivali, hajde da sačekamo još malo. Do sada, kao i kod svih, ima i dobrih i loših perioda, prema tome, za sada smo zadovoljni time što je uradila i šta je postigla. Na kraju ćemo svoditi račune“, kaže za Sport klub Kristinina majka Dženita, nekadašnja odbojkašica.
„Ja kao mama mogu da kažem – kada je bila mlađa, stvarno nismo želeli, a nismo ni hteli da je puštamo samu. Želeli smo da budemo tu pored nje jer smo tako mogli da kontrolišemo proces vaspitanja, otvaranja očiju za budućnost i život. Pošto smo i nas dvoje bili u sportu, bilo je lakše da budemo uz nju – ne da bismo je nešto forsirali već se tako zadesilo. Želeli smo da budemo prisutni“.
Nadovezuje se otac Dragan, poznati rukometaš i nekadašnji reprezentativac Jugoslavije.
„Tu kulturu sportsku koju mi vučemo iz bivše Jugoslavije želeli smo da prenesemo i na nju. Da joj pokažemo šta znači biti pravi profesionalac. Nije to samo baviti se sportom. Sport je velika obaveza i – ako hoće krajnji uspeh, mora da bude disciplinovana i odgovorna. Mnogo je lepo, ali je mnogo i teško baviti se sportom“.
U profesionalnom tenisu mnogo je primera da roditelji putuju sa decom – bilo kao treneri, bilo kao deo tima, bilo samo kao podrška.
„Ona treba da vam kaže kako se oseća što smo uvek sa njom. Ipak, uvek je lakše podeliti i lepe i teške trenutke sa porodicom. Nije uvek jednostavno jer postoji ljubav koja nije profesionalna, već je to ljubav roditelja prema deci“, ističe Dženita, a Dragan dodaje:
„Želeli smo da putujemo sa njom, pogotovo što je devojčica, nije lako kada ode od kuće sa 13-14 godina žensko dete, da putuje sa trenerima, da postane profesionalac. I kod muškaraca imamo dosta primera gde familija putuje sa igračima – Zverev, Cicipas. Još ako su roditelji u sportu i znaju šta je sport, onda je lakše i njoj jer želimo da joj pomognemo“.
A koliko su zapravo roditelji aktivni učesnici u samom razvoju Kristinine igre?
„Kada je bila mlađa, otac je dosta sa njom radio na fizičkoj pripremi, jer je imala dosta povreda, jer je bila suočena sa nekim radom koji joj nije odgovarao, pa joj je bilo potrebno malo da se vrati na noge. Sada smo samo podrška, radi sa bratom što se tiče tenisa. Ako traži savet, mi kažemo, ali oni su sada odrasli ljudi“.
„Dodao bih nešto, mi smo došli iz bivše Jugoslavije, i znamo šta su roditeljske granice“, naglašava Dragan, „Deca moraju da slušaju roditelje. Kod nas je tako bilo, do 18. godine su morali da nas slušaju, a posle 18. godine mi možemo da im kažemo, a oni neka odrede šta je najbolje za njih“.
Mama Dženita kaže da je „ponosna i zahvalna što nas još trpe“.
„Mi smo vatreni navijači“, ističe Dragam, „Dolazimo iz kolektivnih sportova, supruga iz odbojke, ja iz rukometa, i znamo šta znači podrška. Aplaudiramo uvek posle dobrog poena, malo smo vatreniji, što za tenis nije specifično. Na svaki poen reagujemo, nismo onako ukopani u mestu. Kristinin brat Luka se bavio i tenisom i fudbalom, pa je sada strastven. Neko misli da mi tako na nju stavljamo pritisak, ali nije to. Mi dolazimo i na utakmice Zvezde u košarci, pa se malo izvrištimo“.
To je bio dobar povod za pitanje koliko ih često možemo videti u Srbiji.
„Bili smo redovniji dok su oni bili mlađi i dok su nam roditelji bili živi. Mi ’starci’, kako oni kažu, sada idemo malo češće. Često i Kristina kaže da je ona Srpkinja temperamentom, i to je stvarno tako. Nije slagala ništa. To stoji. Deca su nam rođena u Francuskoj, ali znaju odakle potiču. Znaju svoje korene“.
US open:
„Odrasla je pričajući srpski, ima dosta porodica naših koji žive u inostranstvu, a deca im ne pričaju srpski, to je žalosno, to kod nas nije slučaj“, objašnjava Dragan.
I Dženita i Dragan i dalje strastven oprate sport.
„Sa velikim zadovoljstvom pratim našu odbojku i obožavam da gledam Tijanu Bošković. Veliki sam zaljubljenik u njenu igru. Išla sam sa Kristinom da gledam kada su naše igrale finale EP protiv Turske u Briselu, a i zajedno smo išle da gledamo prvi meč odbojkašica protiv Francuskinja na Olimpijskim igrama“, priča Dženita, a Dragan dodaje:
„Pratim dešavanja u srpskom rukometu, malo sam tužan, mučimo se dosta dugo jer nam je prvenstvo dosta slabo, ne ulažemo mnogo u mlade. Ima dosta mladih koji su otišli u inostranstvo, ali još nismo našli balans. Mi sve pratimo, i Noleta i košarku i vaterpoliste. Nadam se da će i rukomet biti u tom rangu uspešnih sportova u Srbiji u godinama pred nama. Kada su kolektivni sportovi u pitanju, mi smo daleko ispred svih. Srpskih sportista ima svuda, što je stvarno lepo. Ako se baviš nekim sportom, moraš da ideš do kraja“.
Za kraj, Dženita poručuje:
„Mi imamo to nešto specifično u odnosu na ostatak sveta. Ima super sportista, neverovatnih karijera, ali mi imamo nešto posebno. Teško je upoređivati se sa Noletom, ali on treba da bude primer svima, i da daje energiju ostalima da krenu njegovim putem. Ne tražimo drugog Noleta, ali da bude tu, makar u 50 najboljih. Imamo i Nikolu Karabatića, baš su Kiki i Nole bili u Parizu zajedno na njegovom oproštaju. Geni su čudo“.
Bonus video:
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare