Emotivno, direktno, iskreno... Tako je Novak Đoković govorio sa srpskim novinarima posle eliminacije u polufinalu Vimbldona.

Sponzor izveštavanja sa Wimbledona Mozzart. Važno je s kim igraš!

Zašto ga nervira priča o 25. grend slemu, koliko mu teško pada kada ne može da uradi ono što je nekad mogao, kako to utiče na motivaciju… za kraj je smogao snage i da se nasmeje.

Pred vama je transkript celokupnog razgovora, a preporučujemo da pogledate i video.

Novak: 25. slem? Dosta sa tim dodatnim tegom

Nole, ti si živa legenda i primer primene iskustva i takmičenja na najvišem nivou. Da li vidiš proces u karijeri koju sam ti određuješ u kome ti možeš da se spremiš za ostvarenje tog – ako možemo da ga nazovemo – ultimativnog cilja, a to je 25. grend slem?

Nije ultimativni cilj, Vuče. Jako je važno da znaš – mnogo me ljudi opterećuju, i ljudi koji su u mom, da kažemo, drugom krugu bliskosti, i mediji… Ja razumem da ljudi stvarno hoće da ja osvojim taj 25, i ja želim, ali to nije ultimativni cilj.

Dajte, ljudi, malo da stavimo stvari u perspektivu. To je stvarno malo počelo da me nervira jer, nekako, kao da sebi nisam dovoljan, a onda mi drugi stavljaju dodatni teg. Kao da nije dovoljno 24 nego mora 25, nije dovoljno 100 turnira nego mora 110, nije dovoljno 400 nedelja kao broj jedan nego mora 1000 nedelja.

Ajde malo da proslavimo i da se radujemo za ono što je postignuto i da budemo u tom smislu malo skromniji, realniji i zahvalniji. To je moj podsetnik sebi jer stvarno mi je muka više da pričam o tome kad će 25… i šta ako ne dođe nikad? I šta sad? Je l’ to onda neuspešna karijera?

Đoković: Razneo me je! Voleo bih da se vratim još jednom na W

U tom smislu bih ja odjavio tu rečenicu „ultimativni cilj“ jer to meni nije ultimativni cilj. Ali jeste uvek cilj i prioritet da se što bolje spremim, da najbolje odigram upravo na grend slemovima. To sam ponavljao kao papagaj celu svoju karijeru. Mislim da sam upravo zbog takvog pristupa sve to i ostvario.

U 20 i kusur godina moje karijere, rezultati i istorija mojih rezultata na grend slemovima dovoljno govore o tome koliko mi znače i koliko sam dobar tenis igrao na njima.

Mogao sam da osvojim još sigurno pet grend slemova u tim finalima gde sam imao mečeve u rukama, a mogao sam i da izgubim pet gde sam dobijao neke nemoguće mečeve. To je sve sport i to je sve život.

A koliko će ovo sve da traje za mene, u ovom trenutku ne znam ni ja. To je ono što sam i prošle godine govorio – voleo bih da ljudi poštuju moj izbor i da me ne pritiskaju time kad ćeš da se povučeš, kad je 25, kad će ovo, kad će ono, nego jednostavno da se poštuje moj prostor, moje vreme, moje odluke. Kad dođe, doći će. Ima više razloga za slavlje nego za tugu.

Đoković: Jedan dan fenomenalno, drugi kao da nisam ja

Kada govoriš o toj svojoj spremnosti, ako poredimo prošli i ovaj turnir, utisak je da si mnogo bio spremniji na ovom turniru u odnosu na prošli Vimbldon. I danas si na treningu govorio o toj fluidnosti, kako ne osećaš udarce na treningu… Da li kod takvog sportiste može to sa treninga da se prelije i na meč, bez obzira što je protivnik danas bio takav kakav jeste? Da li to potpada pod neku vrstu mentalne strane treninga?

Nije samo mentalna, mentalna je uvek…

Ako ti nešto ne ide, ako si tog dana povraćao ujutru i vrti ti se u glavi, nemaš reakciju i malo ti se magli… To ljudi ne znaju, a to se stalno dešava. To se toliko često dešavalo, ne samo meni, nego svima. Ljudi očekuju da si uvek najspremniji. To je nemoguće.

Moguće je da uvek daš sve od sebe da budeš spreman koliko možeš pod okolnostima. Ali te okolnosti, pogotovo u poslednjih nekoliko godina za mene, često se menjaju i svaki dan manje-više donosi neki novi izazov s kojim moram da se suočim.

Meni je tu realnost najteže da prihvatim – da jedan dan odigram fenomenalno i na treningu i na meču, a sledeći kao da nisam u svojoj koži. Kao da sam potpuno drugi čovek. Jednostavno, valjda se biološki neke stvari tako dešavaju. Imaš više tih psihofizičkih oscilacija.

Danas na treningu… nije ni prvi ni poslednji put, ali tražiš taj osećaj na terenu, tražiš taj tajming, znaš s kim igraš, znaš na koji način ćeš morati da se postaviš na meču. Ako ne osećaš loptu, to stvara veću tenziju, nervozu. To je jedan začarani krug i pokušavaš iz njega da izađeš, da se na meču resetuješ i fokusiraš na ono što treba da uradiš.

Trening je jedno, meč je drugo, ali na treningu se upravo te stvari vežbaju da bi ih osetio u rukama, na reketu. Ako to ne osećaš, naravno da ti to dodatno stvara opterećenje.

Novak: Znam gde će lopta, mentalno sam spreman, ali je telo usporeno

Rekao si sad, jedan dan si super, a jedan dan kao da nisi sav svoj. Koliko to utiče na motivaciju?

Utiče dosta.

Izvorna motivacija je tu, povezana je sa ljubavlju i strašću koju imam prema ovom sportu. To je primarno. Zbog toga imam želju da izađem na teren.

Posle toga imaš takmičarsku motivaciju koja mora da bude prisutna jer zahteva maksimalnu posvećenost – trening nedeljama, u pripremnim periodima, gde zajedno sa svojim timom mnogo žrtvuješ i možda sebi uskraćuješ neke druge stvari da bi doveo sebe do željenog nivoa spremnosti u svakom smislu.

Ali nije to nešto što ja sad sedim ovde i kukam. To su moji izbori i ja svesno donosim te odluke jer i dalje volim taj osećaj na terenu.

Ali sigurno nije kao što je nekad bilo i teško mi je, sa svim iskustvom i postignutim, da prihvatim i osvestim na terenu da mi toliko opadne nivo igre.

Ja anticipiram, znam gde će lopta da ide, mentalno sam spreman, ali telo je usporeno. Onda osećaš kao da si stalno za pola koraka sporiji od ovog preko puta mreže. To me izluđuje. Naravno da me izluđuje, u situaciji gde hoću da budem najbolji i da pobedin koga god da je preko puta.

Nastojim da sa optimističkim mentalitetom sebi trasiram put dalje i predstavljam svoju zemlju najbolje što mogu. Pa, videćemo dokle ću to da guram.

Novak: Obeshrabrujuće? Moglo je još gore!

Da se naslonim na ovo poslednje što si rekao, Nole. Polufinale Vimbldona sa Sinerom, znali smo da je poraz realna opcija, ali da li kada dođe ovakav poraz, da li te to više obeshrabruje ili ti je motiv za dalji rad?

Pa, vidi, moglo je da bude još gore – 6:4, 6:4, 6:4 nije toliko loše, ha-ha, ne znam na šta si mislio, ali… Znao sam da ako uspem da izguram do taj brejka jedan set, da tu možda mogu da osvojim, pa se možda i njemu pomute neke stvari…

Ipak, bio je jednostavno previše dominantan i evidentno bolji igrač. Polufinale Vimbldona jeste dobar rezultat, ali za mene je samo trofej najbolji rezultat.

Pokušavam i ja da balansiram u svojoj glavi, da kažem sebi da je to što radim u ovim godinama posebno i dobro. Treba nastaviti dalje.

Bonus video: