Meč je bio takav da se nema mnogo šta analizirati. Janik Siner pobedio je Novaka Đokovića sa 6:4, 6:4, 6:4 u polufinalu Vimbldona.

Sponzor izveštavanja sa Wimbledona Mozzart. Važno je s kim igraš!

Na terenu se nije dogodilo nešto što već nismo videli poslednjih godina kada Novak igra sa Sinerom, sa izuzetkom meča u Melburnu.

Napravio je Đoković samo jednu brejk loptu, i to tek kada je već gubio dva seta i brejk. Siner ju je spasao asom.

Možda i najupadljivija bila je jedna statistika – Italijan je osvojio znatno više poena na drugi servis – 61 posto (17 od 28) naspram Novakovih 34 posto (13 od 38).

To je upravo segment igre kojim je Đoković godinama lomio najveće rivale, između ostalih. Ovoga puta nije uspeo da uspostavi ni tu vrstu pritiska.

Da je ovo bio meč drugog ili trećeg kola, verovatno mu ne bismo posvetili mnogo više pažnje od uobičajene. Jednostavno, takav je bio tok.

Zato je ono što je usledilo posle meča bilo mnogo važnije od samog rezultata.

„Mentalno znam gde lopta ide, ali sam sporiji“

Najjači utisak ostavio je razgovor sa Novakom posle meča, posebno deo sa nama, srpskim novinarima.

Rekao je da mu je teško da prihvati trenutnu realnost. Da se jednog dana oseća fenomenalno, a već sledećeg kao da ne prepoznaje sebe, kao da nije u sopstvenoj koži.

Najviše mi je ostala urezana jedna rečenica:

„Ja anticipiram loptu, mentalno znam kuda ide, ali sam sporiji“.

VIMBLDON NA SPORT KLUBU:

(VIDEO) Evo kad Novak oseća da mu je 39 godina: To me izluđuje!

Đoković: Razneo me je! Voleo bih da se vratim još jednom na W

Rebeka Mekdonald za SK: Svi Srbi se ponose Novakom!

To je možda i najiskreniji opis onoga što danas predstavlja njegova borba. Nije stvar u taktici, nije stvar u želji. Jednostavno – biologija.

Posle više od 16 sati provedenih na terenu tokom turnira, ni dva dana odmora nisu bila dovoljna da se nadoknadi tih pola koraka.

Uz to, pravo pitanje više nije da li je mogao da se oporavi za ovo polufinale da je igrao manje u prethodnom delu turnira, već da li je u 40. godini uopšte moguće nadoknaditi ono što vreme neumitno uzima.

Poraz od Sinera – krupan korak ka novoj realnosti

Pitao sam Novaka da li ga ovakav poraz obeshrabruje ili ga dodatno motiviše.

Nasmejao se i odgovorio:

„Pa nije bilo toliko loše, moglo je i gore“.

Ali ovo jeste poraz koji tera na razmišljanje.

Da je izgubio u četiri seta ili da je meč bio tesniji u tri, kao prošle godine na Rolan Garosu, utisak bi bio drugačiji. Ovako, poraz je bio rutinski i ostavio je utisak da Novak trenutno vodi najveću borbu sa samim sobom.

Godinama je jedino merilo uspeha bila titula. Sada pokušava da objasni – i sebi i drugima – da ono što radi sa 39 godina zaslužuje potpuno drugačiju perspektivu.

Pobediti četvrtog tenisera sveta posle pet sati i 15 minuta, igrati polufinala grend slemova u ovim godinama – objektivno jeste neverovatan uspeh.

Problem je što njemu to nije dovoljno. A, iskreno, nije dovoljno ni nama kao navijačima, nama kao javnosti. Jer – za najvećeg svih vremena važe drugi kriterijumi.

Ili su bar važili i sad moramo – i on i mi – da se prilagodimo novoj realnosti.

Vraćam se 16 godina u prošlost

Pokuljalo je iz Novaka. Rekao je da mu je muka i da ga nervira više ta priča o 25. grend slem tituli kao ultimativnom cilju. Taj odgovor se danas najviše citira, ali meni je mnogo važniji bio drugi deo.

Ono kada je rekao „kao da sebi nisam dovoljan“, u smislu – i tako sebi namećem ogroman pritisak, nisu mi potrebni još i ljudi iz okruženja, mediji, navijači itd.

I tu sam se uhvatio kako razmišljam o istoj stvari. Zaista, da li je moguće da 24 grend slem trofeja nisu dovoljni?

Sećam se razgovora sa prijateljem posle 2010. godine, kada je Novak izgubio finale US Opena. Tada smo pričali kako bi bilo šteta da ostane „One Slam Wonder“, da bi bilo lepo da osvoji još dve ili tri najveće titule.

Šesnaest godina kasnije govorimo o čoveku koji ima 24 grend slema, koji je vlasnik gotovo svih najvažnijih rekorda i koji je najveći teniser u istoriji.

Kada shvatiš da se približava kraj

Možda je zato ova konferencija bila toliko emotivna.

Ne zbog teških reči. Njih nije bilo.

Već zato što je prvi put tako otvoreno govorio o prolaznosti, o prihvatanju i o tome koliko je teško pomiriti ono što telo danas može sa standardima koje je sam sebi postavio tokom prethodnih dvadeset godina.

Pola mog života Novak je bio konstanta. Od studentskih dana do danas.

I verujem da svako ko voli sport tačno zna gde je bio kada je Novak osvojio prvi Vimbldon, postao broj jedan ili podigao neki od najvećih trofeja.

Sportske uspomene često postanu i naše životne uspomene.

Dok god želi da igra – treba da uživamo

Ako Novak uspe potpuno da prihvati da je danas i polufinale grend slema veliki uspeh, verujem da i dalje ima mnogo toga da pruži tenisu.

Uveren sam da nije fraza kada kaže da mu je najveći motiv i dalje ljubav prema igri. Istovremeno, jasno je da poslednjih godina paralelno gradi i ono što dolazi posle karijere. Susreti sa najvećim sportskim zvezdama, poslovni projekti i globalni brend deo su iste priče.

Ali profesionalni tenis i dalje mu daje najveću moguću pozornicu. Dok god izlazi na teren kao aktivan igrač, svet ga posmatra drugačije nego što će ga posmatrati kada jednog dana ode u penziju.

Vidimo to i po Rodžeru Federeru, globalno najpopularnijem teniseru u istoriji. Kad dođe na turnir, to je dan frke i pažnje, posle toga – zaborav. Tako to ide.

Zato verujem da će Novak igrati dok god oseća da može.

Posle meča bio sam razočaran. Posle konferencije za medije izašao sam sa drugačijim osećajem zato što sam stvari video iz druge perspektive.

Ostvario je sve što smo kao navijači, novinari i ljubitelji tenisa mogli da sanjamo. Sve ovo što sada gledamo zapravo je bonus.

Zato mislim da svaki njegov sledeći meč treba da posmatramo upravo tako – kao priliku da još jednom gledamo najvećeg svih vremena.

I da, dokle god on želi da igra, uživamo u tome.

Kompletna Novakova konferencija za medije na srpskom: