Nekadašnji svetski broj jedan u dublu Nenad Zimonjić kaže da je savet uvek potreban, pa i najboljem igraču u istoriji Novaku Đokoviću.

„Uvek je savet dobar – kao kada bi rekli za reli vozača da mu ne treba pomoć jer je vozio bezbroj puta, da ukaže na neke stvari. Kao što tamo odlučuje delić sekunde, tako je i u tenisu – da li je to pozicija na riternu, na bekhendu, koji servis više da pokrije, način na koji da igra, neka taktička, tehnička stvar. Uvek ima mnogo stvari, zavisi od uslova igre, ima dana kada je +30, pa 20, kada se igra pod krovom ili na otvorenom sa puno vetra… Ima mnogo okolnosti i svaka pomoć je dobrodošla. Svima je potrebna pomoć, pa i njemu. Lakše je uz pomoć, ali može i sam. Ipak, to je najteža varijanta, kada je dozvoljen koučing, to je veliki bonus“, kaže Zimonjić.

Po dolasku u London prošle godine, Zimonjić je bio sa Đokovićem i na terenu tokom treninga.

„Prošle godine me je on zamolio da budem tu i da pomognem. Od momenta kada sam, na svakom treningu, na svakom meču, i pre i posle smo provodili dosta vremena zajedno – drago mi je da sam uspeo da dam svoj doprinos. Ove godine očigledno nije potrebna pomoć jer mu je tu ceo tim i osvojio je već dva grend slema, u dobroj je formi“, kaže 47-godišnji Zimonjić i dodaje:

„Pozvao nas je, što je velika čast i retkost, da sa porodicom mogu da sedim u boksu na Centralnom terenu, to je bilo prvi put protiv Vavrinke. To su lepe uspomene za suprugu Minu, sina Leona i ćerku Lunu, sjajno je. Tu sam uvek bio za sve naše igrače da pomognem direktno ili kroz Dejvis kup, nebitno je. Drago mi je da mogu da provodim ovoliko vremena sa Leonom na terenu, da mogu da gledam neke mečeve, da treniramo. Za njega je ovo veliko iskustvo jer je sada malo svesniji posle prošlog puta kada je bio, 2017. godine“.

Legendarni srpski teniser drugu godinu u nizu je na turniru legendi.

„Fenomenalno je opet biti na Vimbldonu, da su me opet pozvali jer zovu samo 24 igrača i velika je čast. Ovog puta mi je Rene Stabs partnerka, nismo još nijednom igrali zajedno. Sa druge strane, tu sam sa porodicom Leonom i Lunom – sa Leonom sam igrao tri-četiri puta na travi i to mu je bio prvi put na travi, u pravim patikama. Sjajno iskustvo“.

Uprkos godinama, Zimonjić još ne odustaje od profesionalne karijere, barem nakratko.

„Ja bih voleo da odigram još neki turnir i na taj pokažem ljudima šta je moguće da je nebitno to što se meni desilo i da sam morao da se operišem. U pitanju je genetika, moj otac je imao istu operaciju samo malo kasnije, želim da pokažem da imam osmeh na licu, da nemam bolova, da mogu da igram i trčim, da idem na skijanje sa porodicom. To je nešto prelepo i želim svojim primerom da pokažem drugima da mogu i oni isto, možda ne na profesionalnom nivou, ali rekreativno, i da samim tim budu bolji kao osobe, za porodicu i okolinu“, zaključuje Zimonjić.