Organizacija Evropsko plivanje (bivša LEN) objavila je kandidate za vaterpolistu godine. Pet najboljih su Dušan Mandić (Srbija), Marko Bijač i Loren Fatović (Hrvatska), Soka Vogel (Ferencvaroš) i Alvaro Granados (Barseloneta). Nema sumnje, pet asova, svaki ima pokriće za nominaciju, ali realno nisu svi iste snage.

Alvaro Granados je bio junak finala Evropskog prvenstva kada je sjajnom šraubom protiv Hrvatske, doneo Španiji zlato. Sa Novim Beogradom je osvojio četvrto mesto u Ligi šampiona. Španija je bila treća na Svetskom prvenstvu ali, neočekivano, nije osvojila medalju u Parizu.

Soma Vogel sjajni mađarski golman je bio jedan od junaka Ferencvaroša na pohodu do titule prvaka Evrope. Sa reprezentacijom je bio četvrti u Zagrebu i bez značajnijeg plasmana u Dohi. Na Olimpijskim igrama Mađarska je bila četvrta. Dvojica hrvatskih reprezentativaca Marko Bijač i Loren Fatović, klupski nisu uradili ništa ali su osvojili tri odličja sa reprezentacijom: svetski prvaci, olimpijski i evropski vicešampioni.

I onda Dušan Mandić. Srpska i svetska vaterpolo veličina, igrač Ferencvaroša je sa mađarskim klubom osvojio šest trofeja. Na fajnal foru na Malti je u dve utakmice postigao 10 golova, igrao sjajno i bez sumnje bio najbolji igrač. U istoj formi je bio i na Olimpijskim igrama. Sa odličnim prosekom šuta je bio goleter turnira i po svim ocenama MVP takmičenja.

Zna se sve i zaista bilo bi pravo čudo da najbolji levoruki igrač sveta ne ponese laskavo priznanje. Dovoljno je što je na dva najvažnija reprezentativna i klupska takmičenja osvojio zlatnu medalju, bio najbolji igrač i strelac.
Može li se bolje ?

Sve je to Mandić uradio i u jednoj borbi sa samim sobom. Posle događanja u Novom Beogradu, kada je sredinom jula počeo pripreme sa najboljim mađarskim timom, počeo je i svoju borbu da se po ko zna koji put pokaže i dokaže. Punio je baterije, trenirao, ćutao i igrao.

Kada je trebalo – eksplodirao je. Prvo je Novom Beogradu dao pet golova iz igre i jedan iz peterca a u finalu je Pro Reku ubacio četiri lopte. Devet od 17. Sve je to krunisao fantastičnim blokom kojim je sprečio Đenovljane da izbore peterce. Igračka eksplozija se pretvorila u ljudsku. Objasnio je šta za njega pobeda znači, rekao je da je dugo čekao i da su neke priče sada završene. Tu bitku sa samim sobom je dobio a sa njim je dobio i Fradi.

Na Olimpijskim igrama je bio najbolji strelac sa 26 golova iz 49 pokušaja. Dao se potpuno ekipi, bio je to onaj Manda kojeg žele srpski treneri, onaj Manda koji predstavlja noćnu moru za rivala. Osvojio je treće zlato olimpijsko. U dva finala 2016. i 2024 je bio junak. Uzgred, oba puta je na protivničkom golu stajao njegov prijatelj iz igračkih dana, u Pro Reku, Marko Bijač.

Sazreo kao igrač, kao čovek, uživajući u ulozi dvostrukog oca, miran sa klupske strane, ostvaren sa reprezentativne u svakom pogledu, Manda može mirno i optimistički da gleda napred. Uradio je toliko da bi mogao komotno da okači kapicu o klin. Ali, jasno je da 32-godišnji srpski reprezentativac ima još šta da kaže.

Bonus video