Nedavno je Evropska organizacija plivačkih sportova, pomalo pompezno, obelodanila odluku da u mlađim kategorijama na prvenstvima mogu da se takmiče sportisti Rusije i Belorusije.

Ipak, da ne bude sve idealno, neće moći da se takmiče u štafetama i grupnim disciplinama u sinhronom plivanju i parovima u skokovima. O vaterpolu da ne pričamo – nema još uvek. Jedno od opravdanja za ovakvu odluku jeste da mladi sportisti nisu krivi za ono što se događa u sada već trogodišnjem ratu.

Da pojednostavimo, plivač može, vaterpolista ne može.

Sećamo se jula 1992. kada su našim vrhunskim ekipama zabranili učešće na Igrama u Barseloni. U pojedinačnim sportovima zabrane nije bilo, ali uz ograničenja. Jugoslavija nije smela da se pomene, nacionalna obeležja su bila zabranjena, zvanično su Jasna Šekarić i ostali bili nezavisni učesnici.

Tada je postojala odluka Saveta bezbednosti koju je MOK prihvatio. Neposredni učesnik tih događanja Đorđe Perišić je više puta pričao da su Španci bili za to da se pojave i ekipe. Huan Antonio Samaranč se pozivao na stari stav da su Igre takmičenje pojedinaca, ali ne država. Ali ekipe su dobile veto.

Perišić je uz podsećanje da je sve ipak politika, dodao da u Komitetu za sprovođenje sankcija nisu bili za to. Jednostavno, TV je mogla da ignoriše pojedince, ali ekipe ne.

NAJČITANIJE NA PORTALU SPORT KLUBA

Bogdanović otkrio: Jokić je trebalo da dođe kod nas u Partizan

Nole: Zbog bolesti članova porodice mnogo sam bio u bolnicama

Barcokas zadovoljan pred F4: Izbacili smo Obradovićevog favorita

Nepravda! Ekipe su mogle kao pojedinci. Bez ikakvog problema, uz malo dobre volje svi su mogli da budu zadovoljni, ali sluha nije bilo. Politika je to, Milanović i Šoštar odnosno Divac i Paspalj i ostali bez viđenih medalja.

Danas nema odluke Saveta bezbednosti, Rusi su tu. Ali zabrane postoje i ponovo je različito. Pojedinci mogu, ekipe ne. Takmičari kolektivnih sportova su hendikepirani i to je jasno.

Što kaže Perišić – politika je to. Tako recimo Makabi u Evroligi igra utakmice u drugoj zemlji kao domaćin, CSKA i ruski klubovi nemaju pravo na takvu mogućnost. Ne ulazeći uopšte u ocene političkih sporova, krivaca i žrtava pravila moraju da budu jasna i da važe za sve.

Ako mladi ruski plivači nisu krivi za tragičnu situaciju, pa nisu ni mladi ruski vaterpolisti. Pogotovo u mlađim kategorijama je to jasno.Decenijama se pričalo o odvojenosti politike i sporta. Kakva je to zabluda.

Političke moćne sile su koristeći i sport pokušavali da ostvare svoje ciljeve. Mi smo to videli od 1992. do 1995. Posebno su to videli predstavnici kolektivnih sportova koji su samo mogli da navijaju za svoje prijatelje iz pojedinačnih disciplina.

Odluka da se u ovim situacijama sportisti dele na pojedinačne i kolektivne učesnike je nepravedna. Možda će promene u MOK učiniti da svi budu jednaki. Ili trpe svi ili niko, a sve što prati – obeležja, zastave, imena – potpuno je nebitno.

Jer medalje iz Barselone 1992. su jugoslovenske, bez obzira šta UN ili MOK misle i računaju.

Evo kako je Beograd prošlog leta dočekao zlatne vaterpoliste: