Svaka smena generacija je teška

Andrea Staccioli Deepbluemedia Insidefoto andreaxstaccioli via Guliver Image

Javnost analizira seriju petih mesta srpske reprezentacije - Gvandžu 2019, Budimpešta 2020, Budimpešta 2022. i Strazbur 2022. godine koja je prekinuta olimpijskim trijumfom u Tokiju. Podsetimo se na kratko te četiri petice koje, na prvi pogled, bodu oči.

U Gvandžuu na Svetsko prvenstvo 2019. Savić je odveo tim bez sedmorice najiskusnijih igrača koji su dobili slobodno leto. U četvrfinalu je bila bolja Španija, kasnije viceprvak sveta. Nekoliko meseci kasnije, u predvečerje korone, najbolji sastav Srbije je u četvrtfinalu prvenstva Evrope u Budimpešti zaustavljen na peterce protiv Španije. U tom duelu za igru nisu bili sposobni centri Pijetlović i Vico, koji su samo popunjavali broj ali i pored toga je Srbija bila daleko bliža pobedi.

Nedavno, ponovo u Budimpešti, Hrvatska je zasluženo savladala jednu novu Srbiju u četvrtfinalu, a u Strazburu je desetkovanu ekipu nadigrao kasniji pobednik Italija.

Prethodni redovi nisu opravdanje već predstavljaju fakta koja su prethodila neulasku u polufinale na četiri važna takmičenja. Uzgred, posle četvrtfinalnih poraza reprezentacija je nalazila snage da časno, pobedama završi sva prvenstva, što nije neznačajno.

Ovo leto je prilika da Savić vidi na koga sve može da računa. Njegov komentar izrečen u reči „Blamaža“ je jasno upozorenje svim igračima, znak da nedodoriljivih nema i da će biti imperativ prilagođavanje načinu rada koji će se razlikovati od prethodnog.

Vaterpolo velikani od prošlog avgusta su prošlost. Reprezentacija koja je igrala u Budimpešti i ona koja će igrati u Splitu je srpska stvarnost. Savić je govorio da će smena generacija biti manje bolna nego što se misli, ali verovatno nije računao na breme koje postoje na plećima novog tima. Breme koje je potpuno nepotrebno, jer niko od sadašnjeg tima ne traži da bude na nivou prethodnog.

To je i teško moguće, svaki sastav svoje obeležje ima. Što pre današnji srpski igrači shvate da imaju kvalitet, da im je potrebno malo hrabrosti i sportske drskosti da ga pokažu i da se ne boje greške, biće im bolje i pre će doći na mesto koje zaslužuju. Upravo su protiv Crne Gore za peto mesto pokazali takvo izdanje. I pored silnih grešaka, glava borbenost i želja su bili elementi koji su porazili rivala željnog i druge pobede.

Ta atmosfera zajedništva, međusobne stalne podrške, to rudarsko kopanje trijumfa, posebno kada ne ide, je jedan od recepata budućih igara. Bez pametne glave u bazenu nema ništa. Jasno je da Srbija nije u ovom momentu ekipa koja je dominantna, pred kojom se svi sklanjaju. Naprotiv, Srbija ima takav kvalitet koji rivalu omogućava nadigravanje i neizvesnost u pogledu rezultata.

Smene posle Tokija su pre svega Italiju i Španiju doveli u najuži krug favorita za zlato, Grčku i Mađarsku posebno posle smene selektora Marca približili vrhu, a Srbiju i Hrvatsku učinili preostali članovima velike šestorke evropskog vaterpola. Svaka medalja je danas u svetu vaterpola ogroman rezultat, svaki ulazak u polufinale čini dobro odrađen posao i to su ciljevi kojim Srbija treba da teži. Nikad ujednačenije nije bilo.

U nedelju se pripreme nastavljaju. Na Banjici osmorica oporavljenih i odmornih čekaju društvo iz Strazbura. Savić naravno neće reći javno šta je sve video, ali gledajući sa strane neke role pre svih Vučinića i Radulovića mogu da ga čine koliko, toliko zadovoljnim. Ostali mogu i moraju mnogo bolje i taj kvalitet će se posle najavljene promene režima pojaviti. Gledaće Savić igru pre svega, a kada igre budu dobre doći će i rezultati.