Srbija stavlja tačku igranjem sa Rumunijom za sedmo mesto u Evropi. Za aktuelnog olimpijskog šampiona plasman je ispod očekivanja. Istina, za dva mesta je pozicija bolja u odnosu na Split 2022. godine, ali to je slaba, baš slaba, uteha.

U Fukuoki je Srbija stigla do četvrte pozicije pobedom u četvrtfinalu nad favoritom Italijom na peterce. Potom je bila lak zalogaj za Grčku i Španiju. U Zagrebu je Srbija ostala bez plasmana u četiri, porazom na peterce, opet u četvrtfinalu od podmlađenih Mađara, a potom izgubila ponovo od boljih Grka. Lako je moglo da bude obrnuto u oba slučaja.

Sve to ukazuje na jedno. Za Srbiju je danas svaki plasman u polufinale uspeh, plasman od petog do osmog mesta realnost, sve ispod toga je slabo. Pojedine zemlje Španija, Mađarska, Italija i Grčka su ispred, Hrvatska je za njima, uz dodatak da je kod kuće daleko jača nego kada igra van svojih granica, tu su Srbija pa Crna Gora, Francuska, Rumunija… Zna se, dakle koga Srbija juri i od koga treba da beži.

Na žalost javnost, čak i mediji, žive u vremenu prošlom. U ovoj selekciji se i dalje traže Filipović, Prlainović, Pijetlović i drugi. Ne shvata se da su ta vremena bila nekad, da je dominacija prošlost, da će se po sadašnjem stanju stvari teško nastaviti serija osvajanja medalja na Olimpijskim igrama ( traje od Sidneja 2000). Što pre to shvatimo to bolje.

Srpski vaterpolo je u problemu nedostatka ljudi. Na društvenim mrežama se iznose svakakvi argumenti za i protiv ali je neumitna jedna istina – Srbiji fale treneri, Srbiji nedostaje još sportskih radnika, Beograd nema dovoljno bazena, talenti nestaju. Samo podatak da u tri ranga takmičenja u Srbiji od 30 klubova 16 je iz Beograda. Od bazena, „11.april“, Tašmajdan i „25.maj“ kojima sledi renoviranje, Košutnjak sa balonom, pa Banjica…Ma šta Banjica, nje izgleda nema, Gde da se trenira, koliko, kada – talenti nestaju.

Seniorski tim je, sviđalo se to nekome ili ne, najmanji problem. Uz naporan rad ovaj sastav će se podići, tu nema dileme. Koliko će to vredeti ostaje da se vidi jer ranije pomenute, kvalitetnije zemlje, imaju iskusne celine, utvrdjen sistem igre i teško narušivu hemiju. Stevanović često potencira da u ovom trenutku prvi put ima kompletniji sastav, što znači da ima još nekih igračkih mogućnosti.

Koliko god javnost bila naklonjena vaterpolu zbog svega što je urađeno proteklih decenija, potrebno je i realno sagledavanje još nekih aktuelnoh činjenica. Velika ekipa se oprostila u Tokiju 2021. Olimpijski program je skraćen za godinu dana. Za razliku od drugih rivala, Još jedna godina je izgubljena u neuspesima selekcije u 2022. Stevanović je prihvatio izazov da od oktobra 2022. do jula 2024.kada počnu Olimpijske igre stvori respektabilan tim. Pri tome prvo da vrati poljuljanu atmosferu, drugo da izbegne kadrovske probleme u sastavu (Novi Beograd, Jakšić, Mandić) i treće da dobije i vreme i poverenje javnosti jer nije stručnjak bez pedigrea.

Kako sam kaže preko noći se ne može. A za detaljnu analizu ima tema koliko hoćete. Neke smo nabrojali i oni su po nama krucijalni – sportski radnici, treneri, objekti. Sve nam to nedostaje. Možda i fali sloga vaterpolo ljudi u rešavanju problema. Realnost je takva da je akcija potrebna što pre a da posle Pariza bude u punom zamahu. Uzmimo na primer mlade igrače koji su proteklih godina osvajali silne medalje na prvenstvima mladjih kategorija. Da li ih ima u dovoljnoj meri da za budućnost ne treba da brinemo? Ako ne napreduju, zbog čega je to tako? Ko sa njima radi i po kom programu? Da li može da se zamisli situacija da poput Mađara dodjemo na veliko takmičenje sa polovinom igrača na probi, bez straha da ćemo biti epizodisti ?

Za kraj i neke brojke što se polufinala tiče. Od 2009. na 35 takmičenja Srbija je 24 puta bila u polufinalu, Hrvatska 22, Italija 20, Mađarska 18, Španija 15, Crna Gora 12, Grčka 8… O osvojenim medaljama se sve zna. Ali, od Tokija do Dohe Srbija je samo u Fukuoki bila medju četiri. Španci su bili šest, Italijani pet, Hrvati i Madjari tri, Grci dva puta. Zbog toga ovo što se dogadja nije iznenadjenje. Nismo više velesila, svidjalo se nekome ili ne. I to što pre shvatimo i što pre počnemo da radimo na utvrdjivanju problema i načinu rešavanja biće bolje. A ovi igrači su, ponovimo najmanji problem. Neko ime gore-dole, ali to je to. Bolje nemamo.

Bonus video